Objavljeno: 10.12.2017.
Preuzeto sa portala Sportski žurnal
Portret Dragana Jovića, najboljeg tekvondo trenera na svetu za 2017. godinu, koji je srpski tekvondo doveo u žižu svetske javnosti
Seneka je govorio:
Nije da se ne usuđujemo jer je teško, već je teško jer se ne usuđujemo.
Izgleda nemoguće dok se ne desi. Izgleda tako daleko, taj cilj u magli, izgleda kao da se svima drugima dobro dešava. Sve dok se zaista ne desi i nama.
Nije se čudo desilo 18. avgusta 2012. Zlatna medalja Milice Mandić na Olimpijskim igrama za sve je bila šok i iznenađenje, osim za Tekvondo klub Galeb, a sasvim očekivan rezultat za Dragana Jovića, Galeta.
Čoveka koji je nekoliko nedelja pre početka takmičenja u Londonu nacrtao pobednički žreb i sebe sa podignutim rukama, i kao prorok svima rekao šta će se desiti. Nisu ga svi slušali, sve dok se zaista nije proročanstvo i obistinilo.
Nije ova priča počela 2012. Počela je pre 30 godina, kada je Jović odlučio da uplovi u tekvondo sport. A „samo“ tri decenije kasnije, i u samo nekoliko meseci razlike, dva puta je dobio nagradu za najboljeg trenera sveta. Jednom na seniorskom svetskom prvenstvu ove godine, na kojem su Milica Mandić i Vanja Stanković osvojile zlatne medalje, a drugu samo pre nekoliko dana u izboru Svetske tekvondo federacije. Možda mu se i treća osmehne, u izboru Olimpijskog komiteta Srbije. Mada je i nju zasluženo već osvojio, posle Olimpijskih igara u Londonu, ali ko broji.
Zajedno sa Milicom Mandić, 2013. primljen je u tekvondo Kuću slavnih, jedno od najprestižnijih dostignuća u ovom sportu. Kvalitetan rad se nagrađuje i van tatamija. Milica Mandić postavljena je za potpredsednicu Olimpijskog komiteta Srbije, dok je Dragan Jović izabran za predsednika trenerske komisije Evropske tekvondo unije i Programske komisije OKS.
[Ceo portret, uključujući priču o prodatom stanu za salu za treninge, garaži u Nikodima Milaša 17 i putu do Rija, pročitajte na Sportskom žurnalu.]
Pročitajte ceo portret na Sportskom žurnalu
